Ve­li­ča­ni iz Pod­go­ri­ce i pri­mor­skih gra­do­va, iz Sr­bi­je, Bo­sne, sa Ko­so­va, ali i oni ko­ji i da­nas stal­no ži­ve u se­lu Ve­li­ka kod Pla­va, nji­ho­ve zva­ni­ce iz su­sjed­nih se­la Gor­nja Rža­ni­ca, Še­ku­lar, Bre­zo­je­vi­ca, te is­tak­nu­ti pi­sci, pje­sni­ci i pu­bli­ci­ste, ima­li su li­je­pu pri­li­ku da se dru­že i da se bo­lje upo­zna­ju u kul­tur­no-za­bav­noj ve­če­ri, odr­ža­noj u su­bo­tu u Do­mu kul­tu­re u Pr­ča­nju. Bi­la je to pri­li­ka i da se na­pra­vi osvrt na isto­ri­ju i tra­di­ci­ju ve­lič­ko­ga kra­ja, ali i da se za­jed­nič­ki kre­i­ra­ju no­ve ide­je za oču­va­nje i bu­du­ći raz­voj jed­nog od naj­ljep­ših pred­je­la Cr­ne Go­re. Do­ma­ćin oko 170 zva­ni­ca bi­lo je Udru­že­nje Ve­li­ča­na za Cr­no­gor­sko pri­mor­je – Ko­tor, a su­or­ga­ni­za­to­ri „Klub Ve­li­ka“ i „Ve­lič­ka Ka­pe­ta­ni­ja“ iz Pod­go­ri­ce.
– Oku­pi­li smo se ra­di dru­že­nja sa ci­ljem da mi sa Pri­mor­ja, od De­be­lo­ga bri­je­ga do Ul­ci­nja, a naj­vi­še iz Tiv­ta i Ko­to­ra, po­mog­ne­mo svom rod­no­me se­lu – na­gla­sio je Mom­či­lo Ste­še­vić, pred­sjed­nik Udru­že­nja. Spe­ci­jal­ni go­sti, ujed­no i do­ma­ći­ni ve­če­ri, bi­li su is­tak­nu­ti stva­ra­o­ci ve­lič­kog kra­ja: ge­o­graf prof. dr Mar­ko Kne­že­vić, autor mo­no­gra­fi­je „Ve­li­ka i Nov­ši­će“, Bran­ko Jo­kić, autor se­dam knji­ga, me­đu ko­ji­ma su i „Rječ­nik ve­lič­kog go­vo­ra“ i „Za­pi­si o Ve­li­ci i Ve­li­ča­ni­ma“, te prof. Bran­ko Pa­u­no­vić, autor knji­ge „Ve­li­ka – več­na pat­nja“, ko­ji je 40 go­di­na po­sve­tio pro­svjet­nom ra­du na Ko­so­vu. Pro­fe­sor dr Ran­ko Si­mo­no­vić obra­tio se pri­sut­ni­ma is­pred Od­bo­ra za obi­lje­ža­va­nje 70 go­di­na od fa­ši­stič­kog ge­no­ci­da u Ve­li­ci (28. ju­la 1944. go­di­ne), go­vo­re­ći o Zbor­ni­ku ra­do­va sa na­uč­nog sku­pa odr­ža­nog tim po­vo­dom pri­je dvi­je go­di­ne. Pri­sut­ni su ima­li pri­vi­le­gi­ju da do­bi­ju ne­ku od broj­nih knji­ga, ko­je su ovi is­tak­nu­ti Ve­li­ča­ni do­ni­je­li. Čast je i li­je­po je da dje­cu svo­ju uče i na­u­če da se po ro­du ve­lič­ko­me ka­zu­ju, jer ima­ju po če­mu i ima­ju po ko­me, a na to ih, po ri­je­či­ma Mi­o­mi­ra Mi­ja Bo­ško­vi­ća, no­vi­na­ra i pu­bli­ci­ste, oba­ve­zu­je vje­ko­vi­ma te­gob­na, a ča­sna ve­lič­ka isto­ri­ja, ali i ovaj skup.
– Rod­na na­ša Ve­li­ka je osta­la i op­sta­la, u jed­nom mo­men­tu bi­lo joj je i ti­je­sno – u sva­koj na­šoj ku­ći bi­lo je po pe­to­ro-še­sto­ro dje­ce i ta­da se na­ša Ve­li­ka po­če­la „pre­li­va­ti“ pre­ko ča­kor­ske me­đe u pi­to­mu i ako bog da po­no­vo na­šu Me­to­hi­ju i sve­te vo­de Li­ma. Kre­nu­li smo tr­bu­hom za kru­hom, za zna­njem, ško­la­ma, za­po­sle­njem, za bu­duć­no­šću. Ve­li­ku svi pod­jed­na­ko no­si­mo u sr­ci­ma... Bra­ća i se­stre smo svi mi, brat­stvom i se­strin­stvom nas je uči­ni­la za­jed­nič­ka mu­ka, za­jed­nič­ka ne­sre­ća i za­jed­nič­ki po­grom ko­ji su na­ši is­tr­pje­li i pre­tr­pje­li sa­hra­nju­ju­ći, go­mi­la­ju­ći i sku­plja­ju­ći u dvo­ri­štu svo­me, kao ne­sret­ni To­mi­ca Goj­ko­vić, osam­na­e­sto­ro če­lja­di na jed­nom mje­stu, učas pre­kla­nih, mo­žda u ne­kih kob­nih, vječ­nih de­se­tak mi­nu­ta... Mi se sre­ta­mo već pet­na­e­stak go­di­na sva­kog sve­tog i tu­žnog 28. ju­la is­pred hra­ma ve­lič­kih mu­če­ni­ka. Pre­po­zna­je­mo se, lju­bi­mo se i obe­ća­va­mo jed­ni dru­gi­ma vi­đe­nje, po­zi­va­mo se da se sret­ne­mo i da se pod­sje­ti­mo, to su ti „ure­če­ni sa­stan­ci“, po­ru­čio je Bo­ško­vić. Svo­jim pje­sma­ma „Obe­ća­ni sno­vi” i „Tra­go­vi dje­tinj­stva“, mla­da pje­sni­ki­nja Sla­đa­na Pa­u­no­vić i pre­ka­lje­ni pje­snik To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki, ko­ji je ka­zi­vao „Mo­li­tvu za moj rod ve­lič­ki“ i svo­je po­e­me „Me­to­hi­ja“ i „Mo­le­ban za ra­ba Te­o­do­ra“, da­li su svoj pe­čat ovom su­sre­tu Ve­li­ča­na, baš kao i gu­slar Mi­lun To­mo­vić.
– Is­pu­nja­va me za­do­volj­stvom to što smo upr­kos isto­rij­skim po­ša­sti­ma op­sta­ja­li na ovim va­zda ne­mir­nim i tra­gič­no po­di­je­lje­nim pro­sto­ri­ma. Op­sta­ja­li za­to što smo zna­li da ča­sno slu­ži­mo svom po­ro­du, brat­stvu i ple­me­nu, da ozbilj­no i od­go­vor­no slu­ži­mo svom ve­lič­kom ko­ri­je­nu po unu­tar­njoj po­tre­bi, po mje­ri svo­jih na­sli­je­đe­nih ili ste­če­nih shva­ta­nja i sa­zna­nja. Pred sva­kog od nas u da­na­šnjem vre­me­nu ovim či­nom pro­na­la­že­nja se­be u za­jed­ni­štvu pri­no­si ča­sno i mo­ral­nu oba­ve­zu pred pre­ci­ma, a još i vi­še pred po­tom­ci­ma, da na­ša dje­ca zna­ju ko su, oda­kle su, i ku­da tre­ba da idu, da ni­ka­da i ni­gdje ne bu­du za­tro­va­ni ne­ra­zu­mi­je­va­njem ili mr­žnjom, zbog to­ga što je ne­ko dru­ge vje­re, dru­ga­či­je se osje­ća i pro­mi­šlja svi­jet oko se­be.., po­ru­čio je pje­snik Ži­va­lje­vić.
Zo­ran Jo­kić, Ve­li­ča­nin ko­ji već du­go ži­vi u Ko­to­ru, po­zna­ti sce­no­graf i di­zaj­ner, sma­tra da ova­kva dru­že­nja tre­ba da do­pri­ne­su po­bolj­ša­nju uslo­va ži­vo­ta u Ve­li­ci, va­lo­ri­za­ci­ji nje­nih pri­rod­nih, kul­tur­nih, isto­rij­skih i ljud­skih po­ten­ci­ja­la.
– Ima­mo vr­hun­ske struč­nja­ke ko­ji su iz­ni­je­li niz po­da­ta­ka o ono­me što je bi­lo u pro­šlo­sti, ali nas in­te­re­su­je što je Ve­li­ka u na­red­nih 50 go­di­na, vi­zi­ja svih na­sled­ni­ka te tra­di­ci­je. Ve­li­ka, na­ža­lost, ži­vi na stra­da­nji­ma, umje­sto da po­stra­da­li bu­du po­vod na­ših oku­plja­nja, a ne uzrok. To je „od­skoč­na da­ska“ da se gra­di ne­što mno­go po­zi­tiv­ni­je i bo­ljem – ka­že Jo­kić. No­vlja­nin Ra­di­vo­je Džu­do­vić sma­tra da je fan­ta­stič­no to što se ova­kvi su­sre­ti or­ga­ni­zu­ju i u Ko­to­ru i u Ve­li­ci, u vri­je­me kad se lju­di otu­đu­ju, pu­no zu­na­či kad se vi­diš sa ne­kim po­sli­je mno­go go­di­na.
– Za­što se lju­di od­li­va­ju od­o­zgo – ko­li­jev­ka uče­nja li­je­pog po­na­ša­nja i sve­ga što jed­no di­je­te mo­že da pri­mi, to je Ve­li­ka i svi ti kra­je­vi, kad ne­ko oda­tle ode bi­lo gdje u svi­je­t, te­ško ga pu­šta­ju, on se svud mo­že pri­miti, ne pu­šta­ju ga da se la­ko vra­ti, jer on već ima ne­ki svoj pe­di­gre, po­na­ša­nje, stav, da mo­že da us­pi­je bi­lo gdje za­đe, u bi­lo ko­je dru­štvo, bi­lo ko­ju po­ro­di­cu – pri­mje­ću­je Džu­do­vić.
Ključ­no pi­ta­nje za Ve­li­ku je ka­ko mo­ti­vi­sa­ti mla­de da osta­ju u se­lu i da se vra­ća­ju oni ko­ji su de­ce­ni­ja­ma ra­ni­je od­se­li­li. Naj­ne­op­hod­ni­je je, po ri­je­či­ma Mom­či­la Ste­še­vi­ća, da se ogra­di cen­tral­no gro­blje, da se na­pra­vi no­va ka­pe­la, da se lo­kal­ni pu­te­vi iz­gra­de, da se za­dr­ži ko­li­ko je iole mo­gu­će to sta­nov­ni­štvo da ži­vi go­re.
– Ni­je­smo ne­ki bo­ga­ta­ši, ali ko­li­ko-to­li­ko mo­že­mo, sku­pi­mo se za ne­ke do­na­ci­je kad tre­ba. Vra­ća­ju se mla­di, vra­ća­ju se sta­ri, do­šla su ta­kva vre­me­na, ima do­sta no­vih vi­ken­di­ca i ku­ća, do­sta sta­rih ku­ća se re­no­vi­ra, ima­nja se ob­ra­đu­ju. To­kom lje­ta Ve­li­ka je za­i­sta ve­li­ka, zi­mi je ma­lo pa­siv­no, po­đu za Be­ra­ne, za Pod­go­ri­cu, na Pri­mor­je, za Sr­bi­ju, Bo­snu, ali lje­ti se vra­ća­ju. Ima do­sta lju­di ko­ji se ba­ve sto­čar­stvom, vo­ćar­stvom, vra­ti­li su se i ob­ra­đu­ju ze­mlju, a ima do­sta i onih ko­ji ni­je­su ni­ka­ko išli od­o­zgo, ne­go ži­ve i ra­de u Ve­li­ci, ob­ja­šnja­va Ste­še­vić. Nje­gov brat To­mo Ste­še­vić, je­dan je od onih ko­ji Ve­li­ku ni­je­su na­pu­šta­li. Za­jed­no sa njim iz Ve­li­ke su u Pr­čanj do­šli i Mo­mo Pa­u­no­vić, Zo­ran Pa­u­no­vić, kao i Mar­ko Pa­u­no­vić, 24-go­di­šnji stu­dent teh­nič­kih na­u­ka, ko­ji na­sta­vlja tra­di­ci­ju od­la­ska in­te­lek­tu­a­la­ca iz Ve­li­ke, s ob­zi­rom da u rod­nom se­lu ne­ma per­spek­ti­ve da ra­di u svo­joj stru­ci i da ži­vi od to­ga.
– Na zad­njem po­pi­su MZ Ve­li­ka je ima­la ukup­no 314 sta­nov­ni­ka, a uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta 2.016 sta­nov­ni­ka, ta de­mo­graf­ska sli­ka ima ten­den­ci­ju pa­da iz raz­lo­ga što su iz­ra­že­ni eko­nom­ski pro­ble­mi, ne­ma­mo ni­ka­kav pri­vred­ni su­bjekt, fa­bri­ku, po­gon, ko­ji bi mo­gli da za­dr­že sta­nov­ni­ke. Ap­surd­no je to što se­lo Ve­li­ka ima to­li­ko kva­li­tet­nih ka­dro­va, po gla­vi sta­nov­ni­ka ovo je naj­pro­sve­će­ni­je se­lo u svi­je­tu, jer je pre­ko 500 lju­di iz nje­ga za­vr­ši­lo fa­kul­te­te, a ima­mo oko 50 dok­to­ra i ma­gi­sta­ra, ra­su­tih na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta. Tru­di­mo se da ih ma­lo ani­mi­ra­mo, a i kod njih se pro­bu­di­lo to ro­do­lju­blje i lju­bav za za­vi­čaj, ho­će da nam po­mog­nu, daj bo­že da to što smo za­mi­sli­li i us­pi­je. Ima­nja su do­sta za­pu­šte­na, a da se vra­te, ne­ma­ju gdje da se za­po­sle, to je za sa­da ne­mo­gu­će. Vra­ća­ju se in­di­vi­du­al­no, a mi bi­smo vo­lje­li da to bu­de što ma­sov­ni­je – ka­že To­mo Ste­še­vić. Sa na­ma je po­di­je­lio uspo­me­ne iz vre­me­na ka­da je po­ha­đao pr­vi raz­red osnov­ne ško­le u Ve­li­ci. Sta­ra fo­to­gra­fi­ja pri­ka­zu­je pre­ko 30 pr­va­ka, a sad se­lo ima sa­mo 12 đa­ka u sva če­ti­ri odje­lje­nja.
Pro­gram je vo­dio Vla­di­mir Jo­kić, Ve­li­ča­nin iz Ko­to­ra, a Ve­li­čan­ke sa Pri­mor­ja su se po­tru­di­le da zva­ni­ce uži­va­ju u uku­sno pri­pre­mlje­nom po­slu­že­nju i ko­la­či­ma.
M.D.Po­po­vić


Ne­ka ka­men pro­go­vo­ri

Na­pra­vi­li su no­vu škol­sku zgra­du, a ta sta­ra ško­la je na­ša sve­ti­nja – slu­ži­la je i kao se­o­ska pro­dav­ni­ca, am­bu­lan­ta, mje­sna kan­ce­la­ri­ja, a ka­da je te funk­ci­je pre­u­ze­la op­šti­na Plav, zgra­da je po­sta­la „ni­či­ja“. Tra­ži­li smo od Mi­ni­star­stva pro­svje­te da je ustu­pe se­lja­ni­ma, jer nas ve­zu­ju uspo­me­ne za nju kao je­din­stve­no kul­tur­no do­bro, zi­da­li su je na­ši pre­ci, kle­sa­li lo­kal­ni ka­men i sva­ki ka­men ima svo­ju isto­ri­ju. Di­rek­tor­ka Upra­ve za kul­tur­na do­bra Cr­ne Go­re Ana­sta­zi­ja Mi­ra­no­vić nam je po­mo­gla da spa­se­mo tu ško­lu, ko­ja je zva­nič­no osno­va­na pri­je 150 go­di­na (1864). To­li­ko je iz nje iza­šlo dok­to­ra, prav­ni­ka, eko­no­mi­sta, uče­nih lju­di, kad bi svi da­li po če­ti­ri eura, na­pra­vi­li bismo dvo­rac od nje i pri­veli je na­mje­ni – da bu­de usta­no­va kul­tu­re – is­ti­če To­mo Ste­še­vić.


Od sje­ća­nja do za­vi­čaj­nog mu­ze­ja

Ve­li­ka je u svo­joj isto­ri­ji 12 pu­ta pa­lje­na, a 1944. go­di­ne od fa­ši­stič­ke ru­ke je stra­da­lo oko 600 sta­nov­ni­ka iz dva se­la i o to­me se ću­ta­lo 70 go­di­na. Mi smo po­sta­vi­li hram „Sve­ti Ki­rik i Ju­li­ta“ po­sve­ćen svim tim mu­če­ni­ci­ma, ko­ji su bi­li po­kla­ni sa­mo za­to što su bi­li hri­šćan­ske vje­re. Pro­šle go­di­ne po­sje­tio nas je pa­tri­jarh Iri­nej sa sve­šten­stvom. Na­mje­ra nam je da na­pra­vi­mo za­vi­čaj­ni mu­zej, se­o­sku bi­bli­o­te­ku, po­što ima­mo već šest hi­lja­da na­slo­va. Ho­će­mo da na­pra­vi­mo i sa­lu gdje će­mo da se sre­ta­mo 28. ju­la, na dan po­ko­lja Ve­li­ča­na, na sa­bo­ru sa ope­lom i li­tur­gi­jom – ka­že To­mo Ste­še­vić.


Zna­me­ni­ta pro­šlost, ne­is­ko­ri­šće­ni re­sur­si

Ve­li­ka je do 1944. go­di­ne bi­la op­šti­na, naj­ve­će se­lo na Bal­ka­nu, ko­je ba­šti­ni tra­di­ci­ju jed­ne od naj­sta­ri­jih ško­la u Cr­noj Go­ri. Iz­nje­dri­la je pr­vo­ga dok­to­ra na­u­ka u Cr­noj Go­ri – Ili­ju Vu­če­ti­ća ko­ji je dok­to­ri­rao 1880. go­di­ne u San Pe­ter­bur­gu. Se­lo pri­pa­da op­šti­ni Plav, a gra­ni­či sa op­šti­na­ma An­dri­je­vi­ca, Be­ra­ne, Peć, De­ča­ne i sa Al­ba­ni­jom. Okru­žu­ju ga pla­ni­ne Ča­kor i Mo­kra, Li­je­pi do, Va­ga­ni­ca, kra­se 17 ži­vih po­to­ka, ak­tiv­ni to­kom ci­je­le go­di­ne. Od in­fo-ta­ble „Ve­li­ka“ do Ko­tlo­va ima­mo 34 ki­lo­me­tra, put Mu­ri­no–Ča­kor–Peć je od­u­vi­jek spa­jao lju­de sa ovih pro­sto­ra, sa­gra­đen 1934. go­di­ne za vri­je­me kra­lja Alek­san­dra. U Ko­tor­skom ar­hi­vu sam na­šao po­da­tak da je pr­vi Ve­li­ča­nin ko­ji je pri­je 200 go­di­na sa­hra­njen na gro­blju u Ška­lja­ri­ma bio dr Vla­di­mir Ži­va­lje­vić. Udru­že­nje Ve­li­ča­na Pri­mor­ja bro­ji 130 čla­no­va, od Iga­la do De­be­log bri­je­ga ima 118 do­ma­ćin­sta­va, či­je su gla­ve do­šle ov­dje pri­je 60-80 go­di­na, re­kao nam je Mo­mo Ste­še­vić.